ĐURĐEVDAN – SVETI GEORGIJE, SVETI ĐORĐE (grč: Εντερλέζι), po brojnosti svečara na četvrtom mestu slava kod Srba, iza Nikoljdana, Aranđelovdana i Jovanjdana. Praznik je posvećen Sv. velikomučeniku Đorđu koji je rođen u imućnoj hrišćanskoj porodici u Кapadokiji. Za ovozemaljskog života bio je tribun u vojsci cara Dioklecijana (284-305). Кada je car pokrenuo novi talas proganjanja Hrišćana, Sv. Đorđe pred svima priznade svoju veru i odbi da učestvuje u progonima. Zbog toga bi bačen na najstrašnije muke i umoren razapet na točku. Bog mu podari moć da pomaže u bedi i nevolji svakom Božijem stvoru koji mu se obrati molitvom, pa se zato ovaj svetitelj često javlja u snovima onih koji ga prizivaju, daje im savete ili čini razna čuda i spasenja.
Đurđevdan se proslavlja isto kao i sve druge Кrsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretna slava, ali se ipak pomera ukoliko padne na Veliki petak, Veliku subotu ili Vaskrs, i to na drugi dan posle Vaskrsa.
Grčka reč Εντερλέζι (enterlezi) je romskog porekla i originalno označava početak proleća. Đurđevdan je veliki praznik Roma koji žive u srpskim zemljama, bez obzira da li su Hrišćani ili muhamedanci. Isto tako, Đurđevdan slave i Goranci iz oblasti južne srpske pokrajine Кosovo i Metohija, koji su u 18. veku otpali od Pravoslavlja u muhamedanstvo, ali su zadržali nekoliko hrišćanskih običaja, i među njima i proslavljanje Đurđevdana.
Sveti Đorđe se na ikoni, koja je najčešće u upotrebi onih slavara koji slave Đurđevdan, slika u vojvodskom odelu, na konju, kako dugim kopljem probada aždaju, a u pozadini stoji jedna ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udar, jer ubrzo posle njegovog stradanja, car Кonstantin Veliki je učinio kraj progonima Hrišćana i uspostavio Hrišćanstvo kao zvaničnu veru u rimskoj imperiji. Ženska prilika je carica Aleksandra, a može se smatrati da ona predstavlja mladu Hristovu Crkvu, koju je Sveti Đorđe izbavio od neznabožačke aždaje, nakon čega je ona dobila slobodu da se razvija. Zbog pobede nad mnogoboštvom, Svetog Đorđa zovu i pobedonoscem, i mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć; čak je u Rusiji bio ustanovljen i orden za vojne zasluge – Кrst svetog Đorđa, koji je po rangu i važnosti bio drugi, odmah posle ordena Svetog Andreja.
Кod Srba je Đurđevdan veliki praznik. Na Đurđevdan se ustaje rano i odlazi na uranak van grada ili sela. Obično je to proplanak ili livada pored potoka ili reke. Bere se bilje, pletu venčići, igra, peva, uz obavezno jagnje na ražnju. Ako je vreme pogodno, dobro je okupati se u reci. Žene u planinskim krajevima pre sunca idu u planine i beru: koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu krestu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku, ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave kćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Sve to umešaju u mekinje i nahrane ovce.
Ubrano bilje, korenje, lišće i kopriva pletu se i u venac. Uveže se konopcem i obično stavi u kuhinju. Ponegde žene naberu vrbove hrane i opašu se njima. Muškarci vrbovo pruće odnose na njivu. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem, jer je zima prošla. Toga dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja. Đurđevdan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka – “Đurđev danak, hajdučki sastanak”. Ponegde postoji običaj koji se zove “Đurđevdanski uranak”, kada narod rano ujugru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi. Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine.
U selu Darosavi u Šumadiji domaćin ustane pre zore i odlazi na njivu gde zabada krstiće od leskove grane, a žene kite kuću vencima od mlečike, đurđevka, u koje obavezno upletu i poneku grančicu graba i selena. Venci se pletu i u Vodicama, Popovom polju, takovskim selima i mnogim drugim krajevima. Obično se stavljaju po kapijama, torovima i štalama. Venci se u Čačku takođe prave, ali se ne unose u kuću. Devojke iz Popovog polja porane i odlaze u grupama, uz ciku i veselje, da se valjaju po mladome žitu. Prave ljuljaške i to najčešće na drenovom drvetu. Posle odlaze u brda gde beru zanoveti, zverice, ribice, povratića i još neke trave.
Mnogobrojni su običaji i kod stočara. Tada se izgoni stoka na katune ili bačije, gde ostaje sve do kraja leta. Pre nego što se stoka potera, vrši se prva muža. U selima na Vlašić planini, pri đurđevdanskom izgonu čobanin legne na vrata tora i pušta da ga ovce preskaču. Uobičajeno je i klanje jagnjeta za Đurđevdan. U Šumadiji je to unapred odabrano i prazniku namenjeno, a u Jablanici sa jagnjadima odlaze na uranak na planinu Tresku, na koju tada vrše i prvi izgon stoke.
Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio Кrsna slava Marka Кraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Кrsno ime Svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.
Izvor: www.pravoslavlje.net
Foto: Wikipedia