Terorizam nije oblik gerilskog ratovanja, ali ni politički, niti ideološki pokret, već metoda kojom određene grupe, koje imaju neka svoja politička, filozofska ili religijska uverenja, deluju kako bi destabilizovale određenu zemlju ili regiju i na taj način promovisale svoja religijska, ekstremistička, radikalno-marksistička, rasna ili fašistička
uverenja. U današnjem značenju termin terorizam se prvenstveno odnosi na akte nedozvoljenog nasilja koje sprovode društvene grupe radi promovisanja svog cilja izvan granica jedne države. Кarakteriše ga namera učinioca, usmerena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti zemlje.
Psihološka motivacija teroriste proizilazi iz ličnog nezadovoljstva sopstvenim životom i čvrstog uverenja da samo pripadnošću terorističkoj organizaciji može da ostvari cilj u ovom životu. Teroristi su uvereni da su ljudi izvan terorističke organizacije njihovi neprijatelji. To uverenje je toliko jako da sa lakoćom dehumanizuju žrtve svoje akcije i ne osećaju grižu savesti posle izvedenih terorističkih akata.
Prema nekim autorima, okolnosti i lična iskustva koja opredeljuju budućeg teroristu su:
-smrt voljene osobe
-verbalno ili fizičko zlostavljanje
-šok svedoka nasilja
-osećaj ugroženosti
Posledice viktimizacije
Posledice mogu da budu privremene ili da traju duže vreme. Viktimizaciju obično prati više posledica, pri čemu se psihičke posledice, u manjoj ili većoj meri, javljaju gotovo uvek.
Psihičke posledice su često tesno povezane sa telesnim povredama, što je obično u vezi sa njihovom težinom ili sa načinom na koji su nanete. Od svih posledica, emotivne reakcije su često najizraženije. Sve ove posledice predstavljaju posledice primarne viktimizacije i one stvaraju čitav niz dodatnih problema za žrtvu.
Psihičke posledice
Psihičke reakcije i posledice prate praktično svaku viktimizaciju i mogu naneti više štete žrtvi nego druge posledice. One su najčešće i kompleksnije i manje vidljive od fizičkih i materijalnih. Nekada su psihičke posledice jedine posledice, a nekada se one udružuju sa fizičkim, materijalnim i/ili socijalnim posledicama. Preko 2/3 žrtava
teških oblika nasilja i oko polovine žrtava lakših oblika nasilja, ima socio-emocionalne probleme. Posledice, oporavak i potrebe žrtava pogađaju i lica bliska žrtvi, tako da porodice žrtava često imaju psihičke simptome slične onima koje ima i sama žrtva – osećaju zabrinutost i anksioznost, osećaju se depresivno, a samopouzdanje im je smanjeno.
Žrtve nisu homogena grupa koja pokazuje iste reakcije. Psihički efekti se mogu ispoljiti na kognitivnom i emocionalnom planu. Žrtve reaguju nekada i na način koji im psihički olakšava nošenje sa viktimizacijom, poput poređenja sopstvenog iskustva sa iskustvom drugih i traženja smisla u onome što im se dogodilo. Jedna od posledica može biti i javljanje osećaja gubitka kontrole nad sopstvenim životom koji može da traje dosta dugo vremena.
Među prvim psihičkim reakcijama žrtava dominiraju: šok, neverica, osećaj paralisanosti, strah, strepnja da će se viktimizacija ponoviti, osećaj izgubljene sigurnosti i kontrole nad događajima u sopstvenom životu, gubitak poverenja u ljude, bespomoćnost, ljutnja, bes, zabrinutost, osećaj krivice i strah. Žrtva može da pati od ponovljenih napada plača, panike i osećaja praznine, a njena svesnost može da bude difuzna jer često pokušava da se zaštiti od
stvarnosti. Neke žrtve se nejasno sećaju događaja pa nisu u stanju da daju njegov detaljan opis, dok druge mogu da imaju teškoće u primanju informacija koje im se daju.
Neke od psihičkih posledica su :
• psihosomatske bolesti
• posttraumatske stresne reakcije koje mogu da pređu i u posttraumatski stresni
poremećaj
• depresivnost
• izostanak emotivnih reakcija
• anksioznost i anksiozni poremećaj
• stokholmski sindrom
• bespomoćnost i nedostatak smisla
• košmarni snovi
• ljutnja i problem sa kontrolisanjem besa
• suicidalne ideje i pokušaji samoubistva
• paranoja
• izlivi besa
• problemi sa spavanjem
• gubitak poverenja u ljude
• disocijativni poremećaji itd.
Stokholmski sindrom
Stokholmski sindrom je pojava zbližavanja, razvijanja određenih osećanja, pa čak i specifičnog oblika ljubavi između žrtve i zlostavljača. Zasniva se na emocionalnom vezivanju talaca za sopstvene otmičare, koje se, između ostalog, manifestuje opravdavanjem njihovih postupaka i odbijanjem svedočenja i saradnje sa policijom nakon oslobađanja iz
zatočeništva. Ovo se objašnjava urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma preživljavanja u uslovima egzistencijalne ugroženosti. Usled osećaja nemoći, ali i potrebe da sopstveni psihički položaj olakša isticanjem pozitivnih strana zlostavljača, žrtva stvara neprirodni odnos savezništva sa zločincem, istovremeno ulazeći u sukob sa onima koji pružaju pomoć (policija, stručne službe…). Takođe postoji i specifična korelacija između vremena provedenog u zatočeništvu i ispoljenog zbližavanja. Što je ovaj period duži, to je kod žrtava izraženija “ljubav” spram njihovih zlostavljača. Depresija se manifestuje kao doživljaj gubitka, i kod većine preživelih je to reakcija na gubitak čitavog niza aspekata ličnosti, kao npr . važnih životnih uloga koje su preplavljene nametnutom ulogom žrtve.
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Кod osoba koje boluju od PTSP-a, traumatsko iskustvo koje su doživeli se uporno ponavlja kroz određene simptome: intruzivna, mučna sećanja na događaj koja se javljaju u vidu slika, misli ili percepcija, zastrašujućih snova o događaju, osećanja kao da se zastrašujući događaj ponovo dešava, a koje se javlja u budnom ili intoksiciranom stanju i manifestuje preko iluzija, halucinacija ili flešbek epizoda traumatičnog događaja, spoljašnjih ili unutrašnjih podsetnika na traumu koji dovode do reaktivacije osećanja ili ponašanja koja su vezana za traumatski događaj. Osoba gubi interesovanja za sve aktivnosti koje je ranije volela, ulaže ogromne napore kako bi izbegla misli, osećanja ili ljude koji je podsećaju na traumu, vrlo često je nesposobna da se seti nekih važnih aspekata i delova traumatskog događaja, oseća se drugačije i otuđeno od bliskih osoba u svom životu, ponekad ne oseća ljubav i privrženost prema nekada bliskim članovima svoje porodice ili prijateljima . Jedan od čestih simptoma PTSP-a je i osećanje da je sama osoba ili svet oko nje nerealan (depersonalizacija/derealizacija). Svi ovi simptomi veoma
ometaju osobu u psihosocijalnom funkcionisanju .
Postojeća saznanja pokazuju da se kod relativno malog broja žrtava razvije posttraumatski stresni poremećaj – PTSP, ali da veliki broj žrtava ima neke od njegovih simptoma. Traumatsko iskustvo koje se vezuje za PTSP treba da zadovolji sledeće kriterijume : osoba je doživela, prisustvovala ili bila suočena sa događajem koji je opasan po život ili fizički integritet osobe ili drugih; reakcije osobe uključuju osećanja intenzivnog straha,
bespomoćnosti i užasa. Tok PTSP-a nema izrazitu pravilnost. PTSP podrazumeva opstajanje sledećih simptoma u periodu dužem od mesec dana : Intenzivno preživljavanje (misli, snovi, kod dece opsesivna igra), paralisanost, predaja, poricanje, negativne promene kognicije i raspoloženja, hiperpobuđenost – stanje uzbune, psihičke pripravnosti, straha od novog napada. PTSP može da se pojavi u neposrednoj vezi sa traumatičnim događajem, ali može da se razvije i godinama nakon toga.
Anksioznost, praćena poremećajem sna i problemima u ishrani, je krajnje uobičajena posledica viktimizacije. Žrtve mogu da ispolje i razne psihosomatske reakcije – simptome poput glavobolje, fizičke slabosti, tenzije mišića, trešenja, znojenja, lupanja srca, mučnine i problema sa stomakom, poremećaja sna, osećaja paralisanosti i sl. Nekada mogu i da obole, čak i od veoma teških bolesti. Za suočavanje sa anksioznošću žrtve koriste odbrambene
mehanizme, posebno poricanje, potiskivanje i intelektualizaciju. Najčešći odbrambeni mehanizam je potiskivanje. Žrtve dožive olakšanje kroz potiskivanje određenih osećanja (ili i događaja i osećanja) povezanih sa traumatičnim događajem. Odbrambeni mehanizmi su normalni i potrebni za psihološko preživljavanje, jer razlažu anksioznost vezanu za konflikte u pojedincu ili između njega i okoline na manje delove, i tako omogućavaju žrtvi da održi ravnotežu.
Međutim, ovaj metod kontrole tuge, patnje i besa deluje negativno na svakodnevni život žrtve jer umanjuje energiju koja joj je potrebna za obavljanje uobičajenih aktivnosti. Mehanizmi odbrane mogu da budu i pogrešno razvijeni, i budu smetnja adaptaciji.
Psihički oporavak nakon viktimizacije
Razlikovanje faza oporavka važno je jer je to način da se u jedan složen proces unese red i jednostavnost, i na taj način, omogući njihovo lakše prepoznavanje kao osnova adekvatne podrške žrtvi. Postoji pet ključnih faza procesa oporavljanja od viktimizacije kroz koje većina žrtava prolaz i:
• Šok
• Negacija
• Suočavanje
• Obrada i prihvatanje realnosti
• Nova orijentacija.
Za uspešan proces oporavka žrtve i vraćanje njenog poverenja u sebe i svoje okruženje od velikog značaja je adekvatan odnos i podrška, kako od strane bliskih osoba tako i od strane njene lokalne zajednice i društva u celini.
Izvor: iposrbija.rs
Autor: Marija Šutulović, savetnik predsednika IPO za prevenciju porodičnog i vršnjačkog nasilja
Foto: Gray wallpaper photo created by freepik – www.freepik.com